Od 01. januara 2019. godine, minimalna satnica u Nemačkoj iznosi 9.19 evra. Vlada kancelarke Angele Merkel uvela je 2015. godine minimalnu zaradu na nivou države od 8.50 evra po satu, obuhvativši time više od tri miliona radnika. Poslednji put, iznos je povećan 2017. godine, na 8.84 evra po satu. Od 01. januara 2020. godine se očekuje minimalna satnica od 9.35 evra po satu.

Nemački ministar finansija Olaf Šolc se založio da iznos minimalca bude još i veći, a odgovarajući nivo bi, kako kaže za nemački list „Bild“, bio 12 evra po radnom satu.

Povećanje minimalne satnice je preporučio odbor kojem je poveren zadatak da svake dve godine analizira minimalnu platu u najvećoj evropskoj ekonomiji. Nemačka je dugo bila među retkim zapadnim razvijenim zemljama koje nemaju propisan minimalac.

Povećanjem minimalne satnice, najveća evropska privreda nastoji da podstakne domaću potrošnju u okruženju slabe svetske ekonomije i posrtanja nemačkog izvoza.

Sa trenutnom satnicom od 9.19 evra i minimalnih 40 radnih sati nedeljno, na mesečnom nivou, minimalna bruto plata u 2019. godini iznosi 1.593 evra.

Zakon o minimalnoj zaradi (Mindestlohngesetz – MiLoG) pogledajte na linku:

www.gesetze-im-internet.de/milog/BJNR134810014.html

NA KOGA SE NE ODNOSI ZAKONSKI MINIMALAC?

Zakonski minimalac se odnosi na sve zaposlene iznad 18 godina starosti, uključujući i inostrane radnike, studente, sezonske radnike. Ipak, postoje neki izuzeci za koje ne važi zakon o minimalnoj satnici:

  • Pripravnici
  • Volonteri
  • Mlađi od 18 godina
  • Samozaposleni
  • Lica koja obavljaju stručnu praksu u okviru školovanja
  • Dugoročno nezaposleni tokom prvih 6 meseci zaposlenja

MINIMALNA PLATA

Povećanje minimalne satnice neće uticati na neke grane industrije i na neke kompanije, gde po pravilu postoje kolektivni ugovori i minimalna plata koja je uvek viša od zakonske minimalne plate.

Kolektivna zarada ne može da bude niža od zakonske minimalne zarade. Visinu kolektivne zarade određuju poslodavci u pregovorima sa sindikatima.

Nemačka ima jedan od najviših iznosa minimalne plate u Evropi – barem kada se gledaju apsolutni brojevi. Ko radi puno radno vreme za minimalnu platu, na mesečnom nivou zarađuje minimum 1500 evra bruto. Sa povećanjem minimalne satnice na 9.19 evra, gledajući evropski prosek, Nemačka se nalazi u samom vrhu po visini minimalca.

Na vrhu evropske lestvice se nalazi Luksemburg sa mesečnom zaradom od oko 2000 evra, dok se pri dnu nalazi Rumunija sa oko 250 evra. Hrvatska je sa oko 400 evra minimalne plate u donjem delu tabele, piše Deutsche Welle.

Ipak, kako se s minimalcem može u nekoj zemlji normalno živeti ne pokazuje apsolutni iznos, već relativni. Potrebno je tu sumu dakle staviti u kontekst realnih životnih troškova zemlje u kojoj se živi i radi.

KOJA JE GRANICA SIROMAŠTVA U NEMAČKOJ?

Prema podacima za 2017. godinu, samac u Nemačkoj, koji radi puno radno vreme (40 sati nedeljno) za minimalnu platu, mogao je, nakon što su mu od bruto iznosa odbijeni svi porezi i doprinosi, raspolagati sa 1.110,50 evra. Iako taj iznos zvuči dobro, ipak, to je samo 14.5 evra iznad službene granice siromaštva u Nemačkoj. Uopšteno, unutar EU, siromašnom se smatra osoba koja zarađuje manje od 60 % prosečne plate. Siromaštvo je dakle uvek relativno: čovek koji važi za siromašnog u Nemačkoj je u nekoj drugoj zemlji daleko iznad proseka.

Dodatnih 35 evro centa po satu, koliko se od početka godine isplaćuje u Nemačkoj, ne znači baš veliki pomak od granice siromaštva. Kada se odbiju svi doprinosi, na kraju meseca, zaposlenom ostaje oko 20 evra više.

SIROMAŠTVO JE RELATIVAN POJAM

Velika razlika između Nemačke i nekih drugih razvijenih industrijskih zemalja je u tome što u Nemačkoj, primaoci minimalne plate moraju da plaćaju porez i socijalne doprinose. U Velikoj Britaniji je to na primer drugačije. Prosečan Britanac s minimalcem na kraju meseca u džepu ima i do 650 evra više od granice siromaštva. Ali, ta suma ne uključuje samo čistu zaradu, već tu dolaze i različiti socijalni dodaci na koje osobe s minimalnom platom imaju pravo: od naknade za plaćanje stanarine, preko posebnih dodataka na prihod, pa sve do smanjene stope poreza na dohodak. Slično je i u Holandiji.

U  Luksemburgu radnici s minimalnom platom nisu jako udaljeni od granice siromaštva. Na toj lestvici ipak najbolje stoje primaoci minimalne plate u Rumuniji gde se granica siromaštva nalazi na 137 evra, dok zaposleni s minimalcem zarađuju gotovo dvostruko više. To naravno ima veze i sa relativno niskom platama u zemlji. Slična je situacija i u Grčkoj ili Portugalu. Ali, kada se pogleda opšta situacija, tu je Rumunija prilično loša: gotovo trećina stanovništva nema finansijske mogućnosti da zameni dotrajalu garderobu novom.

RAD NA MARGINI

O tome ko u Nemačkoj radi za minimalnu platu postoji iznenađujuće malo podataka. Uopšteno se zna da takve poslove rade pre svega žene, mlađe osobe, osobe s invaliditetom, pripadnici etničkih manjina i osobe s niskom stručnom spremom. Oko 60 % radnika na margini su žene.

Posebno je problematična situacija za osobe koje ne rade puno radno vreme, a to je u Nemačkoj većina onih koji primaju minimalnu satnicu – takozvani “mini joberi”. Najugroženije su pritom samohrane majke s malom decom. Prema službenim računicama nemačke Vlade, osobe iz te kategorije nemaju ni uz puno radno vreme realnu šansu da zarade dovoljno za normalan život. Za razliku od Rumunije gde više od 40 % zaposlenih prima minimalnu platu, u Nemačkoj je u toj situaciji 1,4 miliona zaposlenih, što čini 3,6 % radnih mesta.

Prijavite se na newsletter i dobijajte na svoj i-mejl nove tekstove o učenju nemačkog jezika.