Istorija nemačkih piva kreće još od vremena Rimljana. U srednjem veku pivo je postalo omiljeno u manastirima jer su monasi u toku dugih postova želeli da imaju „tečni ručak”. Tako je u bavarskim manastirima nastalo „posno pivo”, koje je bilo dozvoljeno piti u toku posta.

Manastiri su bili centri za obrazovanje i nauku, pa se samim tim moglo više vremena posvetiti proizvodnji piva u odnosu na kućnu radinost. Iako nisu poznavali biohemijske procese, monasi su znali da su za dobar proizvod neophodni kvalitetni sastojci.

U  manastiru Vajenštefan u blizini Minhena, prema predanju, godine 725.  biskup Korbinian je ovde zabio svoj štap u zemlju iz koje je potekla voda. Nekoliko vekova kasnije, 1040. godine žitelje benediktinskog manastira je ovaj izvor podstakao na zanimljivu ideju koja i dan danas donosi novac. To je početak pivare Vajenštefan (“Bayerische Staatsbraueire Weihenstephan”) koja važi za najstariju pivaru na svetu. Ova čuvena pivara već gotovo deset vekova proizvodi napitak od slada, hmelja i izvorske vode.

Dodavanje hmelja je zabeleženo u dokumentima iz 7. i 8. veka, mada njegova masovnija primena počinje tek u 12. veku. Monasi su vredno radili na kontroli kvaliteta piva, njegovom poboljšanju i eksperimentisali su sa ukusima. Tako su negde do 14. veka postali pravi majstori pivskog zanata.

U 12. i 13. veku na stotine manastira je proizvodilo pivo, a postojala su i mesta u okolini manastira pod nazivom „Klosterschenken“ gde se pivo prodavalo ili delilo. Vremenom su vladari zabranili ovaj vid prodaje jer se pivo nije oporezivalo. Procesom sekularizacije1803. godine veliki broj manastira je prestao sa proizvodnjom i daljom distribucijom piva. Danas je u proizvodnji piva aktivno samo 11 manastira.

U 12. veku je zapisan prvi zakon koji pominje kvalitet piva. „Wenn ein Bierschenker schlechtes Bier macht oder ungerechtes Maß gibt, soll er gestraft werden“ (Kada pivar napravi loše pivo ili proda manje od dogovorenog, treba da bude kažnjen!).

Grad Vajmar je napisao 1348. da samo slad i hmelj treba koristiti u pravljenju piva. Grad Nirnberg dodatno uslovljava proces proizvodnje piva, i zabranjuje korišćenje bilo koje druge žitarice za ovaj proces, osim ječma. Razlog za ovo jeste period velike gladi, i nestašica sirovina, a ječam se nije koristio za pravljenje hleba. Ovo predstavlja važnu prekretnicu u istoriji nemačkog pivarstva, jer se u Bavarskoj 1516. godine donosi „Uredba o čistoći piva“ koja ukazuje da se pivo pravi samo od vode, ječma i hmelja. Uredba u originalu glasi „Reinheitsgebot“. Vremenom se ovaj zakon uz manje ili veće promene širio čitavom Nemačkom, a bavarsko pivo je bilo sinonim za kvalitet. Zahvaljujući Rajnhajtsgebotu, nijedno pivo proizvedeno drugde u svetu nije bilo tako čisto kao nemačko.

Najraniji ukaz, „Völkerrecht“, odnosno „Narodno pravo“, određivao je koliko je piva potrebno dati plemstvu, u vidu svojevrsne takse, ali nije ograničavao koliko se piva moglo proizvesti. Tako su nastale i prve „craft“ pivare, koje su vremenom privlačile sve veću pažnju, što je dovelo do njihovog oporezivanja od strane vlastele.

Ako govorimo o Nemačkom Carstvu, tek 1907. na celoj teritoriji Nemačke se uvodi Uredba o čistoći piva, koja kaže da se pivo pravi od vode, slada, kvasca i hmelja. Ovde bitno razliku pravi slad, što nam govori da se žitarice moraju podvrgnuti procesu sladovanja, ali se ujedno i ne ograničavaju samo na ječam, već su se mogle koristiti bilo koje žitarice.

Bavarska regija je dugo ostala dosledna svojim načelima, pa je čak odbijala i uvoz ne samo inostranih piva, već i onih iz drugih nemačkih pokrajina koja nisu pratila Uredbu o čistoći piva.

Kada je Nemačka stupila u Evropsku Uniju, inostrane kompanije su tužile Nemačku zbog zabrane uvoza. Evropski sud je primorao Nemačku da otvori svoje tržište i za strana piva.

Usprkos njegovoj izuzetnoj starosti UNESCO je 2013. odbio nemački predlog da ta njena Uredba o čistoći piva bude uvrštena u svetsku kulturnu baštinu. Obrazloženje je bilo kako se i u Nemačkoj, uprkos drevnim načelima, pivo danas proizvodi na previše industrijski način da bi ta Uredba bila proglašena baštinom.

U Nemačkoj je 1420. godine otkrivena proizvodnja piva procesom “donjeg vrenja”. Pivo dobijeno ovim procesom prozvano je “lager” (od nem. lagern-čuvati), pošto je proizvodnja trajala duže od dotadašnje proizvodnje “gornjim vrenjem”, kojim se dobija tzv. “ale” (ejl).

Industrijska revolucija je uvela novine u proizvodnju piva. U drugoj polovini XIX veka, omogućena je proizvodnja lager piva i tokom leta, otkrićem rashladnih uređaja. Francuski hemičar Luj Paster i kasnije danski botaničar Emil Hansen otkrili su proizvodnju čistih kultura kvasca, neophodnih za dobijanje većine piva.

„Živeli“ se u Nemačkoj kaže „Prost!“ To je skraćena verzija latinske reči „prosit”, koja znači „neka bude korisno”. Navodno je u nemački jezik kao zdravica ušla u 18. veku, kada je bila svojevrsni sleng studenata koji su učili latinski jezik.

Pored tradicionalnih pivara, u Nemačkoj je sve više mladih proizvođača piva koji eksperimentišu. Tako su nastale mikropivare koje proizvode nove, aromatične vrste piva, u malim količinama. Ta piva često sadrže biološki čiste sastojke. Nova pivska “scena” se posebno brzo širi u Hamburgu i Berlinu.

Svi oni koji bi hteli da saznaju nešto više o pivu u Nemačkoj imaju na raspolaganju više od 30 muzeja piva. Tu su i planinarske ili pešačke ture po pivskim regionima. Postoje i seminari pa jedan takav organizuje Roštiljska akademija u Bohumu – tu svako može da stekne znanja potrebna za proizvodnju sopstvenog piva.

Komercijalna piva koja se najviše prodaju u Nemačkoj su: Krombacher, Oettinger, Bitburger, Warsteiner, Beck’s, Hasseröder, Veltins, Paulaner, Radeberger, Erdinger.

Prijavite se na newsletter i dobijajte na svoj i-mejl nove tekstove o učenju nemačkog jezika.